четвртак, 13. децембар 2012.

Sastav: Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poeziji

Ovo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoći za domaći i na kom sam dobio 5, želeo bih da ga pročitate:

Neki kažu da je bio pravi nadmoćni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mašte srpskoga naroda i da je bio samo običan vojnik naše vojske. Ne znam šta je sa njim bilo, ali volim kad mi neko priča o njemu...

Naš narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim događajima i junacima u Srbiji. Bez obzira da li su istinite ili samo izmišljene, one čine našu kulturu i istoriju. Isto tako imaju mitovi i o Marku Kraljeviću, našem najvećem junaku. U njima se govori kako je posedovao veliku psihičku i fizičku, kako je protivnicima ledio krv u žilama i kako su njegovi saborci imali veliko strahopoštovanje prema njemu. Narodni pevači vele da je on mogao sa jednim mačem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom, da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5 puta i da mu ništa nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to nemoguće. Istoriski nalazi tvrde nešto drugačije. Kažu da je bio sin kralja Vukašina. Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanović podigao tada moćni Kruševac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadašnja Srbija, sadašnja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da će da se bori na strani Srba) zato nije ni išao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i Šarca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a negde da ga je kupio kod nekih kiridžija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan nije mogao da ga nosi pa kad je video Šarca, šareno gubavo muško ždrebe, učinilo mu se da će od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i omahne oko sebe i Šarac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izlečio od gube (to je teška bolest zbog koje izlaze kraste na koži) i naučio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne zna baš tačno. Neki kažu da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kažu da se šarac zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kažu da je to bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Caričine i da sad ima tamo bara i zidine od stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Treći pak kažu da se u boju prolilo  puno krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Bože šta ću ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i njega i Šarca u neku pećinu u kojoj sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen legao te zaspao. Pred Šarcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede Marko će se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku i pošavši da je ogleda, da vidi da li je istina o tome što pričaju, upucao je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer i najgora rđa može ubiti i najboljeg junaka".
Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao ostalim ljudima.

On je simbol junaštva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obične izmišljeneprie da treba da se ima poštovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku naučio dosta toga: Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se živelo i ratovalo pre i još mnogo toga